Pravo vreme je SADA, ODMAH!

Da li verujete u teorije zavere? Da li ste buntovnici? Ili verujete samo svom unutrašnjem glasu ili snovima?

Ali ovog puta nisi bitan TI ili JA. Bitni smo MI. Bitna je porodica, važan je prijatelj, komšija. Da, važni su svi ljudi koji moraju da rade i koji moraju da se kreću.

Da li ste zapitali koliko ste srećni što ne morate da izlazite iz kuće? Što ne morate da izlažete riziku sebe, svoje dete, svog partnera ili roditelje…

U ovom tekstu pisaćemo o istoku i zapadu. Snažnoj Evropi i tamo nekoj Aziji.

Kina. Zemlja sa toliko dugom istorijom i tradicijom. Milijardama ljudi, mnogo milionskih gradova. Tako moćnom klasičnom i tradicionalnom medicinom. Ali iznenadna situacija. Mutirani virus. Brzina prenošenja zaraze ogromna, nepredvidiva. Broj zaraženih i obolelih iz dana u dan sve veći. Vanredno stanje. KARANTIN.

Moji rođaci žive u “malom kineskom gradu” od 7 miliona stanovnika. Heeej, gradić u Kini ima stanovnika koliko cela SRBIJA. Kada je epidemija krenula svi smo bili mirni, jer su daleko od Vuhana. Tada se mislilo da su ONI daleko od žarišta infekcije, da su bezbedni. Mere su ipak preduzete vrlo brzo. I oni vole tržne centre, šetnje uz more, prelepe parkove… Ali karantin. Život se promenio preko noći. U stanu sa dvoje male dece. Bez posla, bez vrtića, bez svakodnevnih životnih navika. I tako 60 dana. Užas, zar ne?!

Ali prošlo je, kao što sve prođe. 6 zaraženih, 0 preminulih.

Italija. Srce Evrope. Većini nas omiljena destinacija. Italijanski ukusi, moda, šarm. Pa kako da se ne zaljubite u ovu zemlju?!

Ali pošasti uvek nađu svoj put. I do najboljih, i do najjačih, i do najlepših.

Epidemija? Dajte, molim vas. Šta meni može običan virus? JA sam mlad i zdrav. Ograničeno kretanje? Pa JA samo idem da prošetam na otvorenom, popijem brzinski espreso ili kapućino, vidim se na kratko sa prijateljima. Vanredno stanje? Italijanima možda ne tako poznata situacija, ali koliko smo puta samo mi preživeli…

Primetićete kada pišem o Italiji, pišem o Srbiji. Vrlo slična razmišljanja. “Ma, samo jedan espreso.” Jedna nedovoljno oprana šolja. Dvoje zaraženih. Puta ljudi, puta broj kafića i restorana, puta dani. Da li ste bili u kontaktu sa ljudima? Ne. Da li poštujete razmak od 2m? Da. Da li ste izložili riziku sebe, svoje voljene, svoje najbliže? Da, a da niste ni svesni.

Jedna šoljica kafe u Italiji proširila je infekciju brzinom svetlosti. Jedan način prenošenja, a tako veliki broj ljudi u indirektnom kontaktu. I evo gde smo. Iz dana u dan sve tužnije vesti. Ovde o brojkama ne vredi govoriti. Previše je tužno.

Srbija. Prvi zaraženi, prva nedelja krantina. Prvi dani proleća. Prva žrtva. Preduzete su mere, ali mnogo više je na nama.

Vreme je da budemo odgovorni i disciplinovani. Sada treba da mislimo na NAS, na Srbiju, na roditelje, na komšije. Na sve ljude koji ne mogu da misle na sebe. Na sve profesionalce koji su svakodnevno izloženi izvorima zaraze. Na medicinske radnike koji se bore za naše živote, dobro znaju posledice infekcije, ali opet bez straha brinu o svakom od nas. Možda zvuči surovo, ali njih hrabre rečenicom: “Nemate razloga da razmisljašte o virusu, svakako ćete biti zaraženi.” Da, to su naše drugarice, kolege, naše majke, očevi, braća… Ponosni ste na njih? Nemojte samo da aplaudiramo. Poštujmo to!

Mi koji ne moramo da budemo zaraženi. Da li ste se zapitali koliko smo srećni zbog toga?

I za kraj.

Kada nas ljudi pitaju šta nam fali u životu, složićete se da je najčešći odgovor VREME. Sada ga imamo na pretek. Iskoristimo ga za sve ono što godinama nismo mogli.

Budite zdravi i ostanite kod kuće!